Da li ste pratili Olimpijadu? Ni ja, ali sam uhvatio par minuta promocije narednih olimpijskih igara u Londonu: Jimmy Page ( rođen 1944.) je s mladićkim žarom otprašio Whole Lotta Love. Istina, posle “ I give You all my love” nije otpevao “ every inch”, već ponovo “ all my love”. Jer džentlmeni ne pričaju o veličini. Važna je ljubav! I zato što je Page istupao u svojstvu kulturnog ambasadora svoje zemlje.

Da podsetim: početkom sedamdesetih Led Zeppelin su rušili sve rekorde vezane za posećenost turneja i zarade od istih, a da u Britaniji nisu imali ni singl ni pošten TV nastup. Za The Beatles i  The Rolling Stones je znao svako ko ume da čita i ima televizor; za Zeppelin takozvana šira publika nije ni čula. Na koncerte ovih poslednjih dolazili su isključivo istinski ljubitelji, oni kojima je rock bio važan deo identiteta.

U zemlji Jugoslaviji je tokom sedme decenije prošlog veka sličnu poziciju imala Pop mašina. I njih su pratili samo “posvećeni”, oni za koje je rock bio pogled na svet. Da se razumemo: bilo je u tom periodu i većih kreativnih dometa, ali su “pravoverni” baš sa Mašinom uzletali iznad provincijalno-patrijarhalnih i sindikalno-političkih ograničenja sredine, ka velikom svetu koji se činio mnogo uzbudljivijim i slobodnijim. Dok su upućeni prepričavali kolektivno “padanje u trans” i lomljenje instrumenata u beogradskoj Hali sportova, njihovi roditelji, ujne I stričevi nisu imali ni pojma da nešto takvo uopšte postoji. Iako su voleli i narodnu i zabavnu, i tačno znali koji su članovi Bijelog dugmeta dobili udarničke značke na radnoj akciji. To spominjem zato što su i članovima Pop mašine Odgovorni drugovi predlagali da obrade neku akcijašku, ili napišu neku s tematikom iz Narodnoslobodilačke borbe, kao Korni grupa, i toliki drugi. Robert Nemeček nije hteo, pa sad nema ni jedan TV snimak svoje grupe, dok ih Bata Kovač ima dovoljno za DVD, a o Bregoviću da se i ne govori. Jer je tako, mala, kad ljubi Bosanac.

Iza Pop mašine ostala su dva studijska i jedan “ živi” album, prvi te vrste kod nas, plus četiri singla. Na “Kiselini” ( 1973, PGP RTB) i “Na izvoru svetlosti” ( 1977, RTV Ljubljana) zabeležen je ortodoksni hard rock sa suvislim izletima u akustiku, uz jedan eksperiment sa gudačkim orkestrom I tekstove koji su pozivali na psihodelična putovanja. Sa ove vremenske distance bio je to zdrav i kvalitetan priključak na ono što se u “progresivnoj” muzici ( i tako se to tada zvalo) dešavalo u svetu, a na momente i više od toga.

Tokom osamdesetih i devedesetih, u periodu izdavačkog divljaštva, legende o grupi su održavale uglavnom nekompetentno sastavljene kompilicije, skidane direktno sa ploča uz neizbežno šuštanje i krckanje. Konačno, na izmaku leta 2008. pojavila se definitivna antologija, koja na dva cd- a sabira zvanična izdanja grupe uz par demo snimaka i zapis sa koncerta iz januara ’74, objavljen prvi put. Tada je grupu najavio Aleksandar Tijanić. A na numeri sa drugog singla, “Promenićemo svet”, sitar je svirao Ljubiša Ristić. Tja, svet se zaista promenio. Kroz “Mašinu” je prošlo mnogo svirača, ali su se brzo odbijali od tvrdog jezgra Zoran Božinović-Nemeček- Mihajlo Popović. Jedini koji je koncepcijski i po senzibilitetu mogao da uđe u taj zatvoreni krug, Dragan Velikić. Rano je prelomio da ga više zanima književnost. Od saradnika koji su ostavili trag na ovom izdanju bitni su prvi bubnjar Raša Đelmaš i Ljuba Ninković, tada u akustičarskoj grupi S vremena na vreme. Instrumenti sa klavijaturom Slobe Markovića obojili su zvuk tria i na trećem cd-u, koji dolazi kao bonus. Na njemu je “Kiselina”- onakva kakvu su je zamislili članovi benda i kakva bi bila i 1973 da su Odgovorni iz PGP RTB imali sluha i hrabrosti za njihovu beskompromisnu viziju. Podrazumeva se da je zvuk remasterizovan, a na tome je posvećena, punih 10 godina radio Robert Nemeček, uz pomoć sina Jana, profesionalnog producenta I inžinjera zvuka. Poslastica je knjižica na 48 strana, sa fotografijama koje o Pop mašini i onom vremenu govore više od bilo kog hroničara ili kritičara.

Gospodin Nemeček (rođen 1949.) koji se inače, baš kao i Jimmy Page zanima za okultizam, ima sve razloge za zadovoljstvo. Istina, sumnjam da će ga pozvati da “zakrlja” Put ka suncu i tako promoviše na primer Univerzijadu, ali i ovo je nešto. Za razliku od Britanije koja mnogo drži do svoje tradicije, pa je i zbog toga Velika, ovde malo ko ozbiljno shvata činjenicu da je i rock deo naše kulturno-umetničke baštine, i deo naše istorije. Ipak, i kod nas se u poslednje vreme stvari kreću na bolje, Antologija je samo jedan od koraka. Na kraju, među klincima koji tek počinju da “praše”, bez obzira koji žanr (i dalje marginalizovane) pop muzike da su zagrizli, ima onih koji nisu čuli Pop mašinu. A ne bi bilo loše. Ako su rešeni da guraju svoju stvar, bez ružnih medijskih manipulacija, koketerije sa estradom i beslovesnog svaštarenja - ne počinju od nule, već se nadovezuju na jedno neveliko i žilavo nasleđe. Znali to ili ne. Bolje je znati.

Mićun Ristić